Dečak i Sunce
Ovo je priča o Suncu,
najtoplijoj zvezdi,
koja za sve ljude
nebesima jezdi
i jednom dečaku
od svega šest leta
kojem dobro Sunce
strašno,strašno smeta...
Uprkos tome što beše zaista dobar,dečak je imao jednu veoma ružnu naviku,zvanu zgubidan !
Po ceo bogovetni dan gledao bi u nekakav ekran...
A imate li predstavu
šta ekrani rade ?
Ekran je jedna zloća
koja deci maštu krade,
pa deca posle ne znaju
ništa drugo da rade
osim da gledaju grozne,
teve glupijade !
Radije puštajte zmajeve
ili vozite trotinete,
upoznajte predivne krajeve
zelene planete !
Ali svakog jutra,čim bi otvorio oči,dečak bi uključio televizor ili kompjuter.
Kao da ga ništa više ne zanima,vreme bi provodio pred ekranima,ne izlazeći iz sobe danima...
Zamračite mi ovo glupo Sunce!,rekao je,ljutit,jednog jutra,a Sunce koje je bilo svemoćno i dobrodušno,čuvši ove ružne reči,strašno se uvredilo :
Kako te nije stid !
Beo si kao zid !
Isključi te ekrane
pre nego što izgubiš vid.
Klopoćalo jedno malo
do ekrana ti je stalo,
a igre su lepše i bolje
kada izađeš sa decom u polje.
Trčkarajte bosi po travi,
igrajte klikere,dubite na glavi,
napolju provodite dane
i tek ponekad uključujte ekrane !
Blagi Bože,brinulo se Sunce...Deca danas više ne znaju moj značaj i nemaju nikakvog poštovanja
prema prirodi...
Sunce im smeta,
vetra se plaše,
od kiše se sklanjaju
kao da žabe sa neba padaju,
ne znaju ime niti jednom cvetu,
siročići mali u betonskom svetu !
Sunce toga dana čvrsto odluči da napusti grad.A,evo dragi moji šta se zbivalo tad...
Jutra koja su usledela,osvanula su tmurna i hladna,grad beše tužan i siv.Neraspoloženi i
zabrinuti ljudi pitaše se ko je tome kriv.Da nije neki oholi div zaklonio Sunca sjaj ?
Bio bi to uistinu previše ružan kraj.Uvelo bi cveće,odletele bi ptice,a grane drveća tužno bi plesale na vetru...
Tišina bi zavladala kao u nekom grobu,tama bi svuda raširila svoju crnu rugobu,a zvuk bi zamenio muk !
I stvarno...Kada je Sunce nestalo,sve se smešiti prestalo,sve se gubilo bez blistavih sunčevih zraka -
nije se video prst pred nosom od mrkog,gustog mraka...I dečak beše tužan.Pitao se gde li je Sunce i kuda su otišli dani,dosadila mu je soba i kockasti ekrani,niko bez Sunca nije mogao da se snađe,
dečak tada odluči hitno da ga nađe !
Išao je iz grada u grad,
nije više znao kuda,
Sunca uporno nema,
a tražio ga je svuda,
ispod svakog kamička,
u cveću i u travi,
a od njega ni plamička,
Sunce ni da se javi !
Da nije u pećini
ispod medine šape ?
Ili se možda krije
ispod nečije zimske kape ?
Da nije u reci,
u dnu rečnog vira ?
Tražio je i tražio,
nije imao mira...
Možda je u bunaru
kod Bradinog šumarka ?
Možda je sve samo san,
nečija vešta varka ?
Možda je u krošnji
nekog starog hrasta ?
Da ga nije možda na čaj
pozvala ona lasta,
pa su se zapričali
o putevima neba,
možda je zaboravilo
da nam svima treba ?
Da ga nije ukrala zima
da studen svoju širi ?
Ili je iza oblačka
pa neće da proviri ?
Dečak nije znao
kuda bi se denuo,
ceo svet je sam
naglavačke preokrenuo,
na kraju je posustao
i počeo da plače,
najpre sasvim tiho,
a potom sve jače i jače...
Čula ga je cela
uspavana gora,
jedna stara sova
sa zelenog bora,
čule su ga ribe
iz dubokog mora,
probudio je čak
i umornog mačora !
Čula ga je roda
što po njivi hoda,
čule su ga lija
i dremljiva zmija,
čule su ga livade
i travnati bregovi,
čule su ga kiše
i ledeni snegovi !
Čuli ga mornari
što morima plove,
čuli su ga lovci
što šumama love,
čula cela zemlja
i druge planete
kako tužno plače
jedno malo dete...
Čulo je i Sunce
pa misliti uze,
rastužiše ga ove
krokodilske suze :
Ne plači više,reče,
nisam nestao,
bio sam ljut,
sijati sam prestao,
vrati se kući
brže - bolje,
a ja ću već ujutro
obasjati polje,
čućeš kako veselo
huči modra reka,
čućeš jato ptica
što se vraća iz daleka,
oteraću onaj
mrki,gusti mrak
i u svaki kutak
poslaću svoj zrak !
O povratku mome
pevušiće duge,
neće više biti
žalosti i tuge,
zato nemoj ni ti
više tugovati
nego blistav osmeh
na lice sad vrati !
A idućeg jutra
ni više,ni manje,
jer Sunce uvek ispuni
svoje obećanje,
sunčani dan svane...
Eto,dragi moji,
osmislite sami,
kako će vam budući
prolaziti dani,
radujte se Suncu,
najtoplijoj zvezdi
koja za sve ljude
nebesima jezdi !
Božana Jandric
Ovo je priča o Suncu,
najtoplijoj zvezdi,
koja za sve ljude
nebesima jezdi
i jednom dečaku
od svega šest leta
kojem dobro Sunce
strašno,strašno smeta...
Uprkos tome što beše zaista dobar,dečak je imao jednu veoma ružnu naviku,zvanu zgubidan !
Po ceo bogovetni dan gledao bi u nekakav ekran...
A imate li predstavu
šta ekrani rade ?
Ekran je jedna zloća
koja deci maštu krade,
pa deca posle ne znaju
ništa drugo da rade
osim da gledaju grozne,
teve glupijade !
Radije puštajte zmajeve
ili vozite trotinete,
upoznajte predivne krajeve
zelene planete !
Ali svakog jutra,čim bi otvorio oči,dečak bi uključio televizor ili kompjuter.
Kao da ga ništa više ne zanima,vreme bi provodio pred ekranima,ne izlazeći iz sobe danima...
Zamračite mi ovo glupo Sunce!,rekao je,ljutit,jednog jutra,a Sunce koje je bilo svemoćno i dobrodušno,čuvši ove ružne reči,strašno se uvredilo :
Kako te nije stid !
Beo si kao zid !
Isključi te ekrane
pre nego što izgubiš vid.
Klopoćalo jedno malo
do ekrana ti je stalo,
a igre su lepše i bolje
kada izađeš sa decom u polje.
Trčkarajte bosi po travi,
igrajte klikere,dubite na glavi,
napolju provodite dane
i tek ponekad uključujte ekrane !
Blagi Bože,brinulo se Sunce...Deca danas više ne znaju moj značaj i nemaju nikakvog poštovanja
prema prirodi...
Sunce im smeta,
vetra se plaše,
od kiše se sklanjaju
kao da žabe sa neba padaju,
ne znaju ime niti jednom cvetu,
siročići mali u betonskom svetu !
Sunce toga dana čvrsto odluči da napusti grad.A,evo dragi moji šta se zbivalo tad...
Jutra koja su usledela,osvanula su tmurna i hladna,grad beše tužan i siv.Neraspoloženi i
zabrinuti ljudi pitaše se ko je tome kriv.Da nije neki oholi div zaklonio Sunca sjaj ?
Bio bi to uistinu previše ružan kraj.Uvelo bi cveće,odletele bi ptice,a grane drveća tužno bi plesale na vetru...
Tišina bi zavladala kao u nekom grobu,tama bi svuda raširila svoju crnu rugobu,a zvuk bi zamenio muk !
I stvarno...Kada je Sunce nestalo,sve se smešiti prestalo,sve se gubilo bez blistavih sunčevih zraka -
nije se video prst pred nosom od mrkog,gustog mraka...I dečak beše tužan.Pitao se gde li je Sunce i kuda su otišli dani,dosadila mu je soba i kockasti ekrani,niko bez Sunca nije mogao da se snađe,
dečak tada odluči hitno da ga nađe !
Išao je iz grada u grad,
nije više znao kuda,
Sunca uporno nema,
a tražio ga je svuda,
ispod svakog kamička,
u cveću i u travi,
a od njega ni plamička,
Sunce ni da se javi !
Da nije u pećini
ispod medine šape ?
Ili se možda krije
ispod nečije zimske kape ?
Da nije u reci,
u dnu rečnog vira ?
Tražio je i tražio,
nije imao mira...
Možda je u bunaru
kod Bradinog šumarka ?
Možda je sve samo san,
nečija vešta varka ?
Možda je u krošnji
nekog starog hrasta ?
Da ga nije možda na čaj
pozvala ona lasta,
pa su se zapričali
o putevima neba,
možda je zaboravilo
da nam svima treba ?
Da ga nije ukrala zima
da studen svoju širi ?
Ili je iza oblačka
pa neće da proviri ?
Dečak nije znao
kuda bi se denuo,
ceo svet je sam
naglavačke preokrenuo,
na kraju je posustao
i počeo da plače,
najpre sasvim tiho,
a potom sve jače i jače...
Čula ga je cela
uspavana gora,
jedna stara sova
sa zelenog bora,
čule su ga ribe
iz dubokog mora,
probudio je čak
i umornog mačora !
Čula ga je roda
što po njivi hoda,
čule su ga lija
i dremljiva zmija,
čule su ga livade
i travnati bregovi,
čule su ga kiše
i ledeni snegovi !
Čuli ga mornari
što morima plove,
čuli su ga lovci
što šumama love,
čula cela zemlja
i druge planete
kako tužno plače
jedno malo dete...
Čulo je i Sunce
pa misliti uze,
rastužiše ga ove
krokodilske suze :
Ne plači više,reče,
nisam nestao,
bio sam ljut,
sijati sam prestao,
vrati se kući
brže - bolje,
a ja ću već ujutro
obasjati polje,
čućeš kako veselo
huči modra reka,
čućeš jato ptica
što se vraća iz daleka,
oteraću onaj
mrki,gusti mrak
i u svaki kutak
poslaću svoj zrak !
O povratku mome
pevušiće duge,
neće više biti
žalosti i tuge,
zato nemoj ni ti
više tugovati
nego blistav osmeh
na lice sad vrati !
A idućeg jutra
ni više,ni manje,
jer Sunce uvek ispuni
svoje obećanje,
sunčani dan svane...
Eto,dragi moji,
osmislite sami,
kako će vam budući
prolaziti dani,
radujte se Suncu,
najtoplijoj zvezdi
koja za sve ljude
nebesima jezdi !
Božana Jandric
Нема коментара:
Постави коментар