...Pre izvesnog vremena,zamoli me prijateljica da joj pričuvam psa neko vreme..Pristanem,ajd,toliko mogu da joj učinim,iako pojma nemam šta ću i kako ću jer u životu nisam imala psa..Donesem kuče,veličine cipele broja 45,a u stanu opštenarodno veselje ! Klinci odlepili od sreće što imamo psa..Međutim - imati psa u stanu je fatalna greška jer podrazumeva redovne šetnje kako bi pas obavio nuždu i sve ostalo što već kucanderi rade napolju..E,dok sam se ja pored dece i svega ostalog organizovala,kuče mi nekoliko puta išora kauč..Jebem ti lebac !Šta ću - izbacim kauč na hodnik dok ne skupim lovu za kirbaše pa ću da ih zovem da dođu sa onim čudovištem od usisivača i srede mi kauč..Ali nije lako skupiti triest evrića ! I tako prođe nekoliko dana,kauč na hodniku,komšijama objašnjena situacija..Jeste da je malo ružno da stoji tako,ali ,realno-ne smeta nikom..Hodnikom se može proći,mogu komotno da se otvore vrata lifta,može čak i bicikl da se progura pored bez problema..I šta se desi !? Spremim se jedno jutro i krenem u prodavnicu,otvorim vrata od stana i naletim na kauč ! Bukvalno ! Neko ga nagurao na ulazna vrata.Preskočim kauč,maknem ga sa vrata,zaključam i odem u prodavnicu..Vratim se za nekoliko minuta i - jebi ga- kauč na vratima !Here we go again..odguram ga,uđem u stan i zamislim se,kakva je ovo zajebancija ?!Ako su klinci,pubertetlije,njima je i za oprostiti jer su neuračunljivi,ali ubrzo shvatim da bi to morao biti neko sa sprata,a na spratu pubertetlija nema..hm..Odlučim da se ne nerviram što se ispostavilo nemogućim jer se ista scena narednih nekoliko dana ponovila još sto puta..Satima sam stajala,priljubljena uz vrata i ćoretala kroz špijunku dok mi kičma ne otpadne i nikako da navatam barabu..Jbga..Na kraju popizdim,unesem kauč u stan i tako se to sve završi..Sad mi neko premešta bicikl po spratovima ! Divno...
Božana Jandric
