Opna

Kovitlac duše


U kovitlac duše se spuštah i strujama njenim nošena sretoh ljude
kojih među nama više nema,njihov govor koji nikada,ni do kraja svih krajeva neće
biti zaboravljen odzvanjaše mi u ušima i činjaše ih večno živim i prisutnim svuda.
Rekoše - čekamo te !

Šaputaše o tome kako nije uvek isto i uveravaše me da što sanjam nije zalud !
Učiniše da na mah sve zaboravim i budem sebična i svevična,urediše da se u čistu svoju želju vinem i shvatim treptaj srca svog !
Sve živo nakon toga boli.U kovitlacu duše shvatih kolika je patnja,golema,da me svodovi njeni od čistog i hladnog kamena čovekom stameni čine i da nije kraj niti propast nego tek prvi dani života moje samosvesti gladne i plačne..Bez milosti ubijah suze ! Jednu po jednu misao pretvarah u prah !
To sam ja,u kovitlacu duše u kamen urezujem - Ne dirajte me ! Odlazite ! Za mnom ne smete i nećete !
Sve se dublje u kovitlac svoje duše spuštah gde videh prazninu bez savesti i puta i shvatih zašto mi je poznata beskrajna stud...
To sam ja,sve samo ja...Čekamo te ! Čekamo te ! Čekamo te !

Duboko u meni,dakle,rat,najsmisleniji moguć - rat zarad rata !
Svirepo ubijah..Zdrobih rođene kosti da one ne bi zdrobile mene i odjednom osetih more krvavog mira nadolazi da me plavi...Čekamo te ! Okrutna razboritost uzme me pod svoje i rasprši mi snove u ništa...

Nije zalud ! uveravaše me...
Nije uvek isto ! šaputaše...
Čekamo te,u čistu svoju želju se vini i shvati treptaj srca svog !

U kovitlac svoje duše utonuh,u čudesni mir,vlagu i blistavo crno i osetih poslednje trzaje zamirućih sećanja na zanos - velike zaustavljene misli,život iza i ispred mene,opsednuta lepim,iako znam da čovek nije božansko biće...



        Božana Jandric