Živo meso mojih misli

Zamišljeno lice



Nikud ne idem..
Ponekad se popnem na brdo,
tamo je livada okružena šumom,
koliko sam dugačak pružim se po travi,
gledam kako se po nebu sunce tera s oblacima
i zamišljam njeno lice...
Zašto sam baš nju zamislio ?
Mogao sam zamisliti bilo šta drugo -
nekog čoveka,
konja
ili ptice...
Nikud ne idem...
Osim,u mislima zamišljeni susret sa njom...
Ležim okružen šumom,
zemlja upija vlagu moje duše,
a ja ne mogu ni da udahnem ni da izdahnem...
Ne sećam se kada sam zaspao
zagrlivši njeno ime,
nebom pokriven,
išao sam,
tražio,
bežao,
za njom,
nju
i od nje...



...


Pozivam se na ćutnju,
na istu onu ćutnju sa početka
kada nije postojao govor
nikakav
ničiji
nikada.
Pozivam se na ćutnju,
na istu onu ćutnju sa početka
kada su je govorom hrlili narušiti
svaki put..
Najzad govorom krasnim
pohrlim istu ćutnju zgaditi
i pomislim govorom krasnim
svečaniji spokoj sagraditi,
ali avaj...
Sada tebe pozivam na ćutnju,
na istu onu ćutnju sa početka
kada nije postojao govor
nikakav
ničiji
nikada.
I kad pohrlim govorom krasnim
patetiku svu ispovraćati
u ćutnji onoj istoj
odazvati se
hoćeš li ?



...


Ja sam rob slobode,
rušim zidove,
premeštam kamenje,
razbijam gomile,
u maglama dosade
krv isparava,
skrivena želja
lice pokazuje,
moja je suza
bol što otiče,
moje je srce
uteha razuma,
moja reč
volja je istine
koja se skriva
ali ne nestaje.
Da li si živ veliki oče ?
Da li si živa velika majko ?
Javi se,
pojavi se,
noći su preteške postale...



...


Nema boljeg odmora od bolnice !
Nema većeg slavlja od ludnice !
U struku sa stručnim licima !
U zatvor sa krivcima !
Jedan pisac ne bi smeo da priča
( izgubivši,a ne stekavši moć govora
nastala je gluhonema poezija ),
jedna majka ne bi smela da rađa,tvrdim,
kao što nijedan ČOVEK ne bi smeo da postoji 
( u senci se odmara šerif umoran od zakona )...
Ja se divim !
Divim se božanskoj moći praštanja,
ljudskoj sposobnosti pomirenja !
Pravde nema !



        Božana Jandric